AGAPE

Agape je važan deo masonskog života i predstavlja svečanu večeru koja se organizuje posle ritualnog ili konferencijskog rada. Vremenom je suštinski smisao ovog običaja izbledeo, pa je dobro podsetiti se šta je agape i zbog čega se neformalni masonski susreti tako zovu.

Agape se, kao pojam, prvi put javlja u helenskom periodu kao kontrateža surovom realizmu moći koji opisuje Tukidid u čuvenom Dijalogu Meljana i Atinjana. Stanovnici neutralnog ostrva Melosa odbili su da se pokore Atinskom savezu, apelujući na pravdu, bogove i nadu u pomoć. Atinjani su im odgovorili rečima koje i danas odzvanjaju kao najiskrenija i najstrašnija definicija međuljudskih odnosa: „Za bogove pretpostavljamo da vladaju po moći, a za ljude znamo da jači vladaju slabijima. Mi radimo ono što možemo, a vi trpite ono što morate.“

Agape je definisan kao bezuslovna bratska ljubav među ljudima, uprkos patnji, lepoti ljudske nesavršenosti i zalaže se za svet prave mudrosti gde dominacija nad slabijima postaje znak duboke kognitivne i moralne zaostalosti. Druge vrste ljubavi, po starim Grcima, su uslovljavajuće, pa se tako:

• eros temelji na seksualnoj privlačnosti;

• storgé je osećanje koje se temelji na krvnoj vezi;

• philía je srdačna prijateljska ljubav koja se temelji na međusobnom poštovanju.

Hrišćanska tradicija se najviše bavi četvrtom vrstom ljubavi (agape) i Sveto pismo je definiše kao ljubav koja se temelji na načelu, ljubav koja je sinonim za nesebičnost. Na to ukazuje apostol Jovan kada kaže:

„Bog je ljubav.“

Agape se u Bibliji najčešće definiše kao hrišćanska ljubav, a veliki doprinos u opisu šta jeste, a šta nije agape daje apostol Pavle u svom poglavlju o ljubavi 1. Korinćanima 13, stihovi 4–8. Za masona je posebno važno proučiti i shvatiti šta predstavlja problem u ponašanju i raditi na sebi, što predstavlja suštinu masonskog bratstva. Apostol Pavle, kao loše ponašanje koje je u suprotnosti sa konceptom bratske i hrišćanske ljubavi (agape), opisuje:

• Prva stvar za koju Pavle kaže da ljubav nije jeste da ona „nije ljubomorna“. Ovde se „ljubomoran“ definiše kao „onaj ko ne podnosi rivalstvo“ i kao „onaj ko zahteva isključivu odanost“. Takva ljubomora je sebična i izaziva mržnju, a mržnja je suprotnost ljubavi.

• Pavle nam zatim kaže da se ljubav „ne hvali“. Hvalisanje otkriva nedostatak ljubavi, jer navodi osobu da sebe stavlja u položaj iznad drugih. Osoba se često hvali nepromišljeno zato što je prekomerno zadovoljna vlastitim dostignućima ili posedima. Sve to je neljubazno zato što hvalisavca prikazuje kao superiornog u odnosu na svoje slušaoce.

• Zatim nam se kaže da se ljubav „ne nadima“. Onaj ko je nadmen ili ohol neljubazno uzdiže sebe iznad drugih. Takav mentalni stav je krajnje nerazuman zato što se „Bog suprotstavlja oholima, a poniznima daje blagodat“ (Jakov 4:6). Ništa ne treba činiti za prkos ili za praznu slavu, nego poniznost neka čini da smatrate druge većim od sebe.

• Pavle nadalje kaže da se ljubav „ne ponaša nepristojno“. Onaj ko se ponaša nepristojno (neljubazno) ne obazire se na osećanja drugih. Takva osoba prezire ono što se smatra ispravnim i prikladnim.

• Zatim nam se kaže da ljubav „ne traži vlastitu korist“, to jest kada su u pitanju naši lični interesi i interesi drugih. Kada naši interesi dođu u sukob sa interesima drugoga, treba da postupimo kao što je Avraham postupio sa Lotom, ljubazno puštajući drugoj osobi da ima prednost (Postanje 13:8–11).

• Ljubav se takođe ne oseća brzo uvređenom. Zato nam Pavle kaže da se ljubav „ne razdražuje“. Ona nije osetljiva. Ona iskazuje samosavladavanje.

Sve ove, kao i mnogobrojne druge pouke, moguće je pronaći u knjizi nad kojom masoni polažu svoje zakletve. Zbog toga, za kraj, stara poruka u modifikovanoj verziji:

„Knjige u ruke, braćo, a ne papirne šešire, drvene čekiće i plastične mačeve.“