Public Essay
JavnoO slobodnom zidarstvu u 2026.
Slobodno zidarstvo se u 2026. godini nesumnjivo nalazi na raskrsnici.
Institucija koja je vekovima gradila svoj identitet kroz ritual, simbol, lični susret i diskreciju danas postoji u svetu veštačke inteligencije, društvenih mreža, digitalizacije gotovo svega i skoro trenutnog pristupa informacijama.
Nekadašnja tajnovitost masonerije više ne može imati isto značenje.
Ritualni tekstovi, istorijski dokumenti i tumačenja simbola danas su dostupni gotovo svakome ko poželi da ih pronađe. Tajna se zato sve manje nalazi u posedovanju informacije, a sve više u iskustvu njenog razumevanja.
Ritual se može pročitati, simbol analizirati, njegova istorija istražiti – ali to još uvek ne znači da je čovek razumeo ono što mu taj simbol govori.
Možda upravo u tome leži jedna od najvećih savremenih vrednosti slobodnog zidarstva.
Masonerija se istovremeno suočava sa pitanjem otvorenosti. Savremene velike lože sve češće javno predstavljaju svoju istoriju, aktivnosti i osnovne vrednosti, pokušavajući da pronađu meru između tradicije diskrecije i sveta u kojem se gotovo sve odvija pred očima javnosti.
Digitalizacija predstavlja još veći izazov. Digitalne evidencije, komunikacione platforme i povezivanje članova na daljinu već su deo života pojedinih masonskih organizacija. Pojavljuju se čak i pokušaji definisanja „digitalne masonerije“, digitalnog masonskog identiteta i budućih virtuelnih prostora.
I tu dolazimo do pitanja koje smatram mnogo važnijim: šta u svetu beskonačno dostupnih informacija ostaje autentično znanje?
Tu stari masonski simbol neobrađenog kamena dobija novo značenje.
Veštačka inteligencija može da pronađe tekst, objasni simbol, uporedi različita tumačenja. Može čoveku da približi gotovo celokupno zapisano znanje. Ali ne može umesto njega da izgradi njegov karakter.
Kamen koji treba obraditi nije informacija koju čovek poseduje. Taj kamen je čovek sam.
Zbog toga pitanje za 2026. godinu možda više nije da li je slobodno zidarstvo zastarelo.
Pitanje je da li je savremenom čoveku još uvek potreban prostor u kojem se od njega ne traži da bude brži, produktivniji, glasniji ili vidljiviji – već jednostavno bolji.
Ako je odgovor potvrdan, tada stari alati – uglomer, šestar, čekić i dleto – mogu nastaviti da govore i čoveku digitalnog doba. Ne kao relikvije nekog tajnog društva, već kao simboli mere, granice, discipline, rada i odgovornosti.
Ali rad na sebi nikada nije bio potpuno usamljen posao.
Čovek se oblikuje i kroz odnos prema drugima – kroz poverenje, odgovornost, razumevanje, neslaganje, praštanje i spremnost da bude oslonac drugome, ali i da prihvati pruženu ruku kada je njemu potrebna.
Tu dolazimo i do suštine bratstva: ne da svi budemo isti, već da jedni drugima pomognemo da postanemo bolji.
Svako obrađuje sopstveni kamen, ali hram se ne gradi od jednog kamena.
Zato hram slobodnog zidara nije samo čovek koji radi na sebi. On nastaje i u odnosu prema drugima, u bratstvu ljudi koji dele određene vrednosti, ali istovremeno prihvataju odgovornost da te vrednosti žive i izvan zidova lože.
Možda će se menjati način na koji komuniciramo. Menjaće se tehnologija, način na koji čuvamo znanje, pa čak i način na koji razumemo zajednicu. Ali potreba čoveka da radi na sebi i da taj put ne prolazi sam teško da će nestati.