Rad na sebi

Kako je Brat Z. dao fin šlagvort rečima „Know thyself“, a znajući da je to jedna od onih srebrnih niti koja me upravo najviše i privukla ovom krugu ljudi, želim da podelim sa vama mojih par misli.

„Rad na sebi“ je izraz koji sam počela da preispitujem, seciram, izvrćem i tražim mu dubinu jer je počeo zaista da me žulja u poslednjih par godina. Sve ga češće čujem. Sve ga manje vidim.

I sada, nemam želju da pričam o drugima već samo da reflektujem ono što je moja istina (za sada) na ovu temu. Spoznati samog sebe – verujem da ovo niti je moguće niti je potrebno.

I sad, zastanite, udahnite.

Srpski jezik je prelep, a komunikacija je jedna kompleksna veština kojoj pisana reč nekada može da nepotrebno doda, a nekada nepotrebno i oduzme, čak i nenamerno. Čovek nije konačan. Tačnije, beskonačan je.

Spoznavati, a ne spoznati.
Putovati, a ne stići.

Sigurna sam da vaši još mudriji umovi ovo već odavno znaju. No, ono što sam ja za sebe spoznala tražeći odgovore na pitanja o sebstvu, jeste da je naša priroda, priroda ljudskog bića, duše otelotvorene u fizičkom obliku – jedno nepregledno, beskonačno i neograničeno polje svesti o iskustvima kojima se izlažemo.

Dato nam je da budemo dobri i zli, mudri i sasvim tupavi, nežni i grubi, glasni i tihi, i sve to u isto vreme.

A šta mi, ljudi, radimo (mahom)?

Tražimo i težimo da se u konačnosti spoznamo.

Da otkrijemo istinu o sebi. Kao da ona uopšte postoji negde na kraju nekog zamišljenog puta; kao da nije živa isto koliko i mi sami i isto toliko promenjiva.

Tražimo reči, iskustva, osećanja i razmišljanja kojima bismo se opisali, identifikovali i zaustavili kao u nekoj kompleksnoj ali čvrstoj strukturi.

Da smo umetničko delo – jesmo. Ali sva istinska umetnička dela prožima moćan broj dimenzija neograničenih vremenom i prostorom, mišljenjem ili rečju.

E pa, draga braćo i drage sestre, uz prihvatanje izvesnosti da u tome nikada neću uspeti, ja zaista želim da se raširim po čitavom beskonačnom polju iskustava i svesti o istinama i sebi.

I na pitanje kako da u tome uspem, ili bar da pokušavam da uspem, brat L. je divno uveo pojam intuicije – onog iskonskog sećanja na sebstvo koje obitava daleko van granica našeg fizičkog tela.

Spoznaja sebe, usudiću se da kažem svoju sadašnju istinu, mnogo je dalja od razuma i premišljanja o sebi, a mnogo bliža onom delu nas koji je toliko tanan i vanvremenski da niko nikada nije mogao ni da nas nauči niti uputi ka njegovim vratima.

Možda nam je upravo taj zadatak – da pronađemo prava vrata ka tome – dat kao vezivno tkivo onog smisla koji čitav život želimo da pronađemo.

... rekla sam.