Агапе

АГАПЕ

Агапе је важан део масонског живота и представља свечану вечеру која се организује након ритуалног или конференцијског рада. Временом је суштинско значење овог обичаја избледело, па је добро подсетити се шта је агапе и зашто се неформални масонски састанци тако називају.

Агапе, као термин, први пут се појављује у хеленском периоду као противтежа суровом реализму моћи који је описао Тукидид у чувеном Дијалогу Мелијана и Атињана. Становници неутралног острва Мелос одбили су да се покоре атинском савезу, апелујући на правду, богове и наду у помоћ. Атињани су им одговорили речима које и данас одјекују као најискренија и најстрашнија дефиниција људских односа:

„За богове претпостављамо да владају моћи, а за људе знамо да јачи владају слабијима. Ми радимо шта можемо, а ви трпите шта морате.“

Агапе је дефинисан као безусловна братска љубав међу људима, упркос патњи, лепоти људског несавршенства, и залаже се за свет праве мудрости где доминација над слабијима постаје знак дубоке когнитивне и моралне заосталости. Друге врсте љубави, по старим Грцима, су условљавајуће, па тако:

• ерос темељи на сексуалној привлачности;
• сторге је осећај заснован на крвним везама;
• филија је топла пријатељска љубав заснована на међусобном поштовању.

Хришћанска традиција се углавном бави четвртом врстом љубави (агапе), а Свето писмо је дефинише као љубав засновану на принципу, љубав која је синоним за несебичност. Апостол Јован указује на то када каже:

„Бог је љубав.“

У Библији се агапе најчешће дефинише као хришћанска љубав, а велики допринос опису шта је агапе, а шта није, даје апостол Павле у свом поглављу о љубави (1. Коринћанима 13, стихови 4-8). Посебно је важно да масон проучава и разуме шта представља проблем у понашању и да ради на себи, што представља суштину масонског братства. Апостол Павле, као лоше понашање које противречи концепту братске и хришћанске љубави (агапе), описује:

• Прва ствар за коју Павле каже да љубав није јесте да је „није љубоморна“. Овде се „љубоморна“ дефинише као „онај који не може да поднесе ривалство“ и као „онај који захтева искључиву лојалност“. Таква љубомора је себична и изазива мржњу, а мржња је супротност љубави.
  
  
• Павле нам затим каже да се љубав „не хвали“. Хваљење открива недостатак љубави, јер доводи до тога да се особа поставља изнад других. Особа се често хвали безобзирно јер је превише задовољна својим достигнућима или имовином. Све је то нељубазно јер приказује хвалисавца као супериорног у односу на своје слушаоце.
• Затим нам се говори да се љубав „не надима“. Онај ко је охол или горд нељубазно се уздиже изнад других. Такав ментални став је потпуно неразуман јер „Бог се противи охолима, а понизнима даје незаслужену милост.“ (Јаков 4:6) Не чините ништа из пакости или таштине, него са понизношћу сматрајте друге вишим од себе.
  
  
• Павле даље каже да љубав „не поступа непристојно“. Онај ко се понаша непристојно (нељубазно) је безобзиран према осећањима других. Таква особа презире оно што се сматра исправним и прикладним.
  
  
• Затим нам се каже да љубав „не тражи своје интересе“, то јест, када су у питању наши интереси и интереси других. Када наши интереси дођу у сукоб са интересима другог, требало би да поступимо као што је Аврам учинио са Лотом, милостиво допуштајући другој особи да има предност (Постање 13:8–11).
  
  
• Љубав се такође не осећа лако увређеном. Зато нам Павле каже да љубав „не изазива“. Она није осетљива. Она показује самоконтролу.

Сва ова, као и бројна друга учења, могу се наћи у књизи на којој масони полажу заклетве.

Стога, коначно, стара порука у измењеној верзији:

„Књиге у руке, браћо, а не папирне шешире, дрвене чекиће и пластичне мачеве.“