Јавно Есеј
ЈавноО слободном зидарству 2026
Слободно зидарство се у 2026. години несумњиво налази на раскрсници.
Институција која је вековима градила свој идентитет кроз ритуал, симбол, лични сусрет и дискрецију данас постоји у свету вештачке интелигенције, друштвених мрежа, дигитализације готово свега и скоро тренутног приступа информацијама.
Некадашња тајновитост масонерије више не може имати исто значење.
Ритуални текстови, историјски документи и тумачења симбола данас су доступни готово свакоме ко пожели да их пронађе. Тајна се зато све мање налази у поседовању информације, а све више у искуству њеног разумевања.
Ритуал се може прочитати, симбол анализирати, његова историја истражити – али то још увек не значи да је човек разумео оно што му тај симбол говори.
Можда управо у томе лежи једна од највећих савремених вредности слободног зидарства.
Масонерија се истовремено суочава са питањем отворености. Савремене велике ложе све чешће јавно представљају своју историју, активности и основне вредности, покушавајући да пронађу меру између традиције дискреције и света у којем се готово све одвија пред очима јавности.
Дигитализација представља још већи изазов. Дигиталне евиденције, комуникационе платформе и повезивање чланова на даљину већ су део живота појединих масонских организација. Појављују се чак и покушаји дефинисања „дигиталне масонерије“, дигиталног масонског идентитета и будућих виртуелних простора.
И ту долазимо до питања које сматрам много важнијим: шта у свету бесконачно доступних информација остаје аутентично знање?
Ту стари масонски симбол необрађеног камена добија ново значење.
Вештачка интелигенција може да пронађе текст, објасни симбол, упореди различита тумачења. Може човеку да приближи готово целокупно записано знање. Али не може уместо њега да изгради његов карактер.
Камен који треба обрадити није информација коју човек поседује. Тај камен је човек сам.
Због тога питање за 2026. годину можда више није да ли је слободно зидарство застарело.
Питање је да ли је савременом човеку још увек потребан простор у којем се од њега не тражи да буде бржи, продуктивнији, гласнији или видљивији – већ једноставно бољи.
Ако је одговор потврдан, тада стари алати – угломер, шестар, чекић и длето – могу наставити да говоре и човеку дигиталног доба. Не као реликвије неког тајног друштва, већ као симболи мере, границе, дисциплине, рада и одговорности.
Али рад на себи никада није био потпуно усамљен посао.
Човек се обликује и кроз однос према другима – кроз поверење, одговорност, разумевање, неслагање, праштање и спремност да буде ослонац другоме, али и да прихвати пружену руку када је њему потребна.
Ту долазимо и до суштине братства: не да сви будемо исти, већ да једни другима помогнемо да постанемо бољи.
Свако обрађује сопствени камен, али храм се не гради од једног камена.
Зато храм слободног зидара није само човек који ради на себи. Он настаје и у односу према другима, у братству људи који деле одређене вредности, али истовремено прихватају одговорност да те вредности живе и изван зидова ложе.
Можда ће се мењати начин на који комуницирамо. Мењаће се технологија, начин на који чувамо знање, па чак и начин на који разумемо заједницу. Али потреба човека да ради на себи и да тај пут не пролази сам тешко да ће нестати.