Рад на себи

Како је Брат З. дао фин шлагворт речима „Know thyself“, а знајући да је то једна од оних сребрних нити која ме управо највише и привукла овом кругу људи, желим да поделим са вама мојих пар мисли.

„Рад на себи“ је израз који сам почела да преиспитујем, сецирам, изврћем и тражим му дубину јер је почео заиста да ме жуља у последњих пар година. Све га чешће чујем. Све га мање видим.

И сада, немам жељу да причам о другима већ само да рефлектујем оно што је моја истина (за сада) на ову тему. Спознати самог себе – верујем да ово нити је могуће нити је потребно.

И сад, застаните, удахните.

Српски језик је прелеп, а комуникација је једна комплексна вештина којој писана реч некада може да непотребно дода, а некада непотребно и одузме, чак и ненамерно. Човек није коначан. Тачније, бесконачан је.

Спознавати, а не спознати.
Путовати, а не стићи.

Сигурна сам да ваши још мудрији умови ово већ одавно знају. Но, оно што сам ја за себе спознала тражећи одговоре на питања о себству, јесте да је наша природа, природа људског бића, душе отелотворене у физичком облику – једно непрегледно, бесконачно и неограничено поље свести о искуствима којима се излажемо.

Дато нам је да будемо добри и зли, мудри и сасвим тупави, нежни и груби, гласни и тихи, и све то у исто време.

А шта ми, људи, радимо (махом)?

Тражимо и тежимо да се у коначности спознамо.

Да откријемо истину о себи. Као да она уопште постоји негде на крају неког замишљеног пута; као да није жива исто колико и ми сами и исто толико променљива.

Тражимо речи, искуства, осећања и размишљања којима бисмо се описали, идентификовали и зауставили као у некој комплексној али чврстој структури.

Да смо уметничко дело – јесмо. Али сва истинска уметничка дела прожима моћан број димензија неограничених временом и простором, мишљењем или речју.

Е па, драга браћо и драге сестре, уз прихватање извесности да у томе никада нећу успети, ја заиста желим да се раширим по читавом бесконачном пољу искустава и свести о истинама и себи.

И на питање како да у томе успем, или бар да покушавам да успем, брат Л. је дивно увео појам интуиције – оног исконског сећања на себство које обитава далеко ван граница нашег физичког тела.

Спознаја себе, усудићу се да кажем своју садашњу истину, много је даља од разума и премишљања о себи, а много ближа оном делу нас који је толико танан и ванвременски да нико никада није могао ни да нас научи нити упути ка његовим вратима.

Можда нам је управо тај задатак – да пронађемо права врата ка томе – дат као везивно ткиво оног смисла који читав живот желимо да пронађемо.

... рекла сам.